POZORIŠNI REPERTOAR – MAJ 2015!

Tokom maja meseca, Studio Centar će izvesti svoje dve kultne predstave namenjene tinejdžerima, kao i premijeru nove predstave „Život koji živimo“ namenjenu najmlađima!

POZORIŠNI REPERTOAR – MAJ 2015!

  • Sreda, 13. maj 2015. u 19:30
    (DE)GENERACIJA ili Hej šta je s vama ljudi?
    Predstava o nasilju u školama po motivima drame Lj.Razumovske „Draga Jelena Sergejevna“

  • Sreda, 20. maj 2015. u 19:30
    MI DECA SA STANICE ZOO
    po romanu Kristijane F.

  • Utorak, 26. maj 2015. u 19:30
    ŽIVOT KOJI ŽIVIMO,
    Autorski projekat Studio Centra – PREMIJERA!!! Predstava o odbačenoj deci, (ne)toleranciji i o različitosti

Sve predstave se igraju na sceni „Stamenković“ – UK Palilula (Mitropolita Petra 8)

CENE ULAZNICA:

  • (DE)GENERACIJA ili Hej šta je s vama ljudiCena ulaznica: 350,00 RSD
  • MI DECA SA STANICE ZOO Cena ulaznica: 350,00 RSD
  • ŽIVOT KOJI ŽIVIMOCena ulaznica: 250,00 RSD

REZERVACIJA I PRODAJA ULAZNICA:

O PREDSTAVAMA

„(DE)GENERACIJA ili Hej šta je s vama ljudi?“

Sreda, 13.maj 2015. u 19:30

Scena „Stamenković“ – UK Palilula (Mitropolita Petra 8)

Šokantna priča rađena po motivima drame Ljudmile Razumovske „Draga Jelena Sergejevna“ isprepletana istinitim događajima koji su u poslednje vreme uzburkivali našu javnost.

pozorisni-repertoar-maj-2015-vest-dege

Glavni akteri su četiri devojčice – tinejdžerke, koje svoja prava žele da ostvare na nasilan način, primoravajući svoju profesorku da im da ključ od sefa u kojem se nalaze njihovi maturski radovi, kako bi originalne, loše urađene zadatke, zamenili falsifikovanim radovima.  U naboju strasti i želje za buntom u perfektnom i uvek aktuelnom dijalogu, obrađuju se problemi društva i sistema koji mlade ljude teraju da pravdu isteruju na nasilan način, ne razmišljajući o posledicama koje će sutra uslediti. A najveći problemi leže u sistemu društva, u vaspitavanju i u obrazovanju. Teme rasne i socijalne netrpeljivosti, takođe su neki od problema koje ova predstava obrađuje. Poseban segment čine uzroci takvog ponašanja dece, koji pre svega, leže u kućnom vaspitanju, nezainteresovanosti roditelja za svoju decu, ali i u društvenom sistemu koji onemogućava mladim ljudima normalno i kvalitetno odrastanje.

Predstava je namenjena tinejdžerskoj populaciji (starijim osnovcima i srednjoškolcima), ali je veoma važno da je i odrasli (roditelji i nastavnici) odgledaju kako bi osvestili problem kao i njegove uzroke. Ovo je predstava o mladima, o njihovom vaspitanju, o pogrešnom sistemu vrednosti, kao i o njihovoj potrebi da dođu do cilja, makar i onim drugim lošim putem.

„MI DECA SA STANICE ZOO“

po knjizi Kristijane F. Kultna predstava namenjena tinejdžerima

Sreda, 20.maj 2015. u 19:30

Scena „Stamenković“ – UK Palilula (Mitropolita Petra 8)

“Mi deca sa stanice Zoo” je priča o devojčici koja je sa četrnaest godina postala teški zavisnik od heroina. Predstava prati život mladih ljudi koji nemaju uslova za normalno odrastanje , već su prepušteni ulici i ozloglašenoj diskoteci “ Sound” u kojoj sve počinje. Bez igrališta, sportskih terena, parkova i ostalih adekvatnih prostora za igru, jedino mesto gde su deca apsolutno slobodna je stanica podzemnog metroa – Zoo, na kojoj se droga prodaje „kao sladoled na štapiću.”

pozorisni-repertoar-maj-2015-vest-zoo

Svaki grad na planeti Zemlji ima svoju stanicu Zoo. Svi znaju gde se ta stanica nalazi. Svi su upoznati šta se na toj stanici dešava, ali opet niko se ne usuđuje da bilo šta preduzme da se sve to spreči. Baš kao u pozorištu : svi udobno sedimo na svojim sedištima i posmatramo nešto jezivo što se dešava ispred naših očiju, ali uporno pred tim zatvaramo oči misleći da to nema veze baš sa nama. Da li je zaista tako?

Predstava „Mi deca sa stanice Zoo“ vrlo direktno upozorava na sve opasnosti koje dolaze od eksperimentisanja mladih ljudi sa narkoticima. Stoga se smatra veoma važnom u pogledu pravilne edukacije tinejdžera, koja je jedini lek protiv zavisnosti od droge.

„ŽIVOT KOJI ŽIVIMO“,

Autorski projekat Studio Centra

Predstava o odbačenoj deci, (ne)toleranciji i o različitosti, namenjena svima nama!                                                                

Utorak, 26.maj 2015. u 19:30

Scena „Stamenković“ – UK Palilula (Mitropolita Petra 8)

Pozorišna predstava Studio Centra „Život koji živimo“ bavi se temom odbačene dece od strane roditelja i društva kojem pripadaju. Kroz motive dve čuvene Andersenove bajke „Devojčica sa šibicama“ i „Ružno pače“, govori se o deci koja su, sticajem okolnosti, prepuštena da se sami brinu o sebi.

pozorisni-repertoar-maj-2015-vest-zivot

Andersenove bajke su večne, upravo iz razloga što nam šalju mnogo dublju poruku od one koju shvatamo na prvo čitanje. Teme njegovih bajki su problemi sa kojima se čovečanstvo uvek susretalo, a glavni junaci su deca, predstavljena često i u obliku životinjskih mladunaca.

Naša verzija ovih bajki u predstavi „Život koji živimo“, ističe upravo pomenutu suštinu, prebacujući likove i radnju u današnje vreme. Glavni likovi su deca današnjice, odbačena i napuštena. U velikoj borbi za život, deca će u obe priče pronaći put i dobiti novu priliku za ostvarenje. Dve bajke, povezane su sa monološkim segmentima, koji govore o surovosti današnjeg načina života, nerazumevanju, otuđenosti, medijskom i tehnološkom uticaju na društvo. Poruka naše predstave najbolje se ogleda u tekstu sa kojim se predstava i završava:

„Mi smo blesak u vremenu, ali naša dela ostaju zauvek. Naša generacija će odrediti život na ovoj planeti, bio on dobar ili loš. Moramo da se probudimo . Da shvatimo da ne idemo napred, već da idemo u nazad. Mi samo imamo ekrane ispred naših lica, kako ne bismo videli kuda idemo. Mi smo lica svih onih koji su bili pre nas. I sada je red na nas. Život nije ni film, ni pozorišna predstava. Scenario nije unapred određen. Mi smo pisci. Ovo je Vaša priča! Njihova priča! Naša priča!“

U predstavi „Život koji živimo“ uloge tumače polaznici „B“ grupe pozorišnog studija Studio Centra, deca uzrasta od 9 do 14 godina. Namenjena je deci koja bezbrižno odrastaju u svojim domovima i sa svojim porodicama, i onoj drugoj deci koja osim ulice, nemaju više ništa, ali i roditeljima, nama odraslima, koji smo dužni da pomognemo i da našu decu vaspitavamo da nismo jedini na ovom svetu i da treba da mislimo i prihvatamo one koji nemaju ništa i koji samo izgledaju „drugačije“ od nas.